Има ли љепше представе о поријеклу језика од оне на коју нас је подсјетио њемачки филозоф Хердер, а која сеже још из антике, да је први људски језик био пјесма, а да је та пјесма научена од птица. Имајући то на уму, престаје бити случајност чињеница да су српски народни језик и култура настала на њему своју афирмацију управо добили приказујући се Европи преко својих народних пјесама чија ће љепота опчинити и Гетеа и Пушкина и Проспера Меримеа, као и низ других великих европских књижевника 19. вијека. Да је језик пјесма, а да је душа уткана у пјесму, очуваће се у српском културном идентитету све до дана данашњег, о чему свједочи блискост ријечи дух/душа и ријечи дах, што ће поткрај 20. вијека бити поново посвједочено, и то још једном у поезији, код Ивана В. Лалића. Говорећи о доласку јесени, о брдима која се огледају у води језера, те тако стапају у једно, баш „ко дух и дах у певање“, пјесник ће још једном подсјетити на спону душе, пјесме и језика. Та дуга традиција вјере да је душа у језику, душа народа, али и душа појединца, има посебан значај за наш колективни идентитет, па је управо стога у нашој школи обиљежен још један Дан матерњег језика. Истичући важност сопственог језика, који своје врхунце остварује баш у књижевности, ученици виших разреда наше школе су заједно с наставницима српског језика, Мајом Медан-Радмановић и Милорадом Петровићем, израдили пано посвећен очувању и његовању сопственог матерњег језика. Кроз разговоре о језику, дружење и забаву, ученици су креирали пано на којем су објединили мали дио језичког богатства представљен у распону од Св. Саве, па до позног 20. вијека, а чији смо дио и ми данас, ми чија улога и јесте, улога чувара симболичких вриједности утканих у матерњи језик кроз који свијет проговора као „сушта мелодија“ како је то тврдио Момчило Настасијевић. Наведни пано је изложен у школском холу.